29.11.2017.

DRAMA NA IZRICANJU POSLEDNJE TRIBUNALOVE PRESUDE

Pošto mu je Žalbeno veće potvrdilo osudu i kaznu od 20 godina zatvora, Slobodan Praljak uzviknuo da nije ratni zločinac i popio otrov. Posle pružene prve pomoći u Tribunalu Praljak prebačen u bolnicu, a zasedanje Žalbenog veća nastavljeno nakon dvoipocasovnog prekida. Potvrđeni nalazi prvostepene presude o međunarodnom oružanom sukobu i udruženom zločinačkom poduhvatu čije su ciljeve delili i predsednik Franjo Tuđman i drugi hrvatski zvaničnici. Svim optuženima potvrđene kazne koje sui m odmerene u prvom stepenu.

Nakon što mu Žalbeno veće potvrdilo kaznu od 20 godina zatvora, optuženi Slobodan Praljak je uzviknuoda “nije ratni zloinac” i da “s prezirom odbacuje presudu”, da bi zatim prineo ustima čašicu koju je držao u ruci i nešto iz nje popio. Nastupilo je komešanje u sudnici i na galeriji za publiku, Praljkova braniteljica Nataša Favo/Faveau je uzviknula “izgleda je moj klijent popio otrov”, a predsedavajući sudija Ađus/Agius je naložio da se spuste zastori i prekinuo sednicu.

Pre prekida, Žalbeno veće je saopštilo svoje zaključke o žalbama odbrane i optužbe na prvostepenu presudu izrečenu u maju 2013. godine kojom su šestorica bivših čelnika Herceg Bosne proglašeni krivim za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem uspostavljanja hrvatske dominacije na delu teritorije BiH na kojem je proglašena takozvana Hrvatska Zajednica Herceg Bosna. Šestorica optuženih osuđeni su na ukupno 111 godina zatvora: Jadranko Prlić na 25, Bruno Stojić, Slobodan Praljak i Milivoj Petković na 20, Valentin Ćorić na 16 a Berislav Pušić na 10 godina zatvora.

Žalbeno veće je potvrdilo najvažnije zaključke prvostepene presude: o međunarodnom karakteru rata u BiH zbog učešća Hrvatske koja je, - kako je zaključeno – “putem HVO imala stvarnu vlast u pojedinim opštinama.” Potvrđeno je, takođe, da su cilj udruženog zločinačkog poduhvata sa optuženima delili i predsednik Franjo Tuđman i drugi hrvatski zvaničnici, kao i da je u pojedinim opštinama “vladalo stanje okupacije.”

Među značajnije zaključke Žalbenog veća se, svakako, može uvrstiti i onaj koji se odnosi na rušenje Starog mosta u Mostaru. Poništen je zaključak Pretresnog veća da je rušenje mosta imalo značajan psihološki efekat na muslimansko stanovništvo Mostara kojem je time naneta nesrazmerna šteta. Uz protivno mišljenje sudije Pokara/Pocar, zaključeno je da je Stari most korišćen u vojne svrhe i bio vojni cilj te se njegovo rušenje ne može kvalifikovati kao razaranje velikih razmera koje nije opravdano vojnom nuždom, kao ni progonom i terorisanjem civila.

Žalbeno veće je prihvatlo žalbu tužilaštva po kojoj su optuženi morali da budu osuđeni i po takozvanoj trećoj kategoriji udruženog zločiničkog poduhvata – za zločine koji su bili predvidiva i prirodna posledica njihovih radnji, kao i po načelu komandne odgovornost za propust da kazne potčinjene koji su činili zločine. Uprkos tim zaključcima, Žalbeno veće je odbilo da optuženim izrekne nove osuđujuće presude, ili da naloži novo suđenje.

Pre prekida, Žalbeno veće je potvrdilo kazne Jadranku Prliću (25) i Brunu Stojiću (20 godina zatvora).

Nakon dvoipočasovne pause zasedanje Žalbenog veća je nastavljno, u drugoj sudnici sa znatno manjom galerijom za publiku na kojoj je bilo mesta samo za porodice optuženih, tako da je većina novinara završnicu izricanja poslednje presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju mogla da prati na ekranima u holu Tribunala.

U nastavku većanja, Žalbeno veće je potvrdilo prvostepene kazne I ostaloj trojici optuženih: Milivoju Petkoviću (20), Valentinu Ćoriću (16) i Berislavu Pušiću 10 godina zatvora. Pre nego što je zaključio raspravu, predsedavajući sudija je saopštio da su holandske vlasti već započele istragu o tome kako je došlo do današnje drame u tribunalovoj sudnici broj 1.

Gotovo tri sata po okončanju rasprave predstavnik za štampu Međunarodnog suda Nenad Golčevski je potvrdio da je Slobodan Praljak preminuo u bolnici u koju je prebačen nakon ukazivanja prve pomoći u zgradi Tribunala.