HAG/DEN HAAG | 30.01.2000.

RAT U SUDNICI - MIR U ZATVORU

Antonio Kaseze, prvi predsednik Haškog tribunala, u oproštajnom intervjuu agenciji SENSE govori o bilansu prvih šest godina Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, prekretnicama koje su ga učinile uspešnim, glavnim problemima s kojima se trenutno suočava, nemoći Saveta bezbednosti i nepovoljnoj slici koja o Tribunalu postoji u javnosti zemalja kojima se on bavi

Prvi predsednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Antonio Kaseze/Cassese, napušta u ponedeljak Hag i vraća se katedri profesora međunarodnog prava Univerziteta u Firenci, zadovoljan onim što je u proteklih šest godina Tribunal postigao.

"Postigli smo mnogo, iako je u prve dve godine izgledalo da nećemo uspeti da poletimo, odnosno da nikada nećemo dobiti potrebnu podršku i pristojan budžet" - kaže sudija Kaseze u oproštajnom intervjuu agenciji SENSE. Nakon sporog i neobećavajućeg starta, prekretnica, po njemu, bili su Dejtonski/Daytonski sporazum i dolazak Luiz Arbur/Louise Arbour na položaj glavnog tužioca.

Tribunal, smatra Kaseze, ne bi bio toliko uspešan da nakon Dejtona u Bosni nisu raspoređene snage NATO, sa mogućnošću hapšenja optuženih za ratne zločine. Kaseze, istina, žali što nije prihvaćeno njegovo zalaganje - iz razgovora koje je uoči Dejtona vodio sa nekim od glavnih aktera u pregovorima - da se snagama NATO poveri mnogo aktivniji i direktniji mandat za hapšenje optuženih, ali smatra da je i ovoliko koliko je učinjeno – 17 hapšenja u poslednje dve i po godine - bilo dovoljno da omogući normalan rad Tribunala.

Druga prekretnica u šestogodišnjoj istoriji Tribunala je, po Kasezeu, bio dolazak Luiz Arbur na položaj glavnog tužioca, u jesen 1996. Bivši predsednik smatra da je ona odigrala "ključnu ulogu." Manje je, od svog prethodnika Ričarda Goldstona/Richard Goldstone, bila zainteresovana za publicitet, i istovremeno je bila mnogo odlučnija od njega u istrazi o mogućoj odgovornosti lidera. Nije je zanimao Goldstonov tzv. "piramidni pristup", kojim se polazi od osnova i zatim ide dalje ka vrhu piramide - dakle od "sitnih" ka "krupnijim ribama", što je, smatra Kaseze, bilo pogrešno.

Dva glavna problema s kojima se trenutno suočava Tribunal su, po Kasezeu, odbijanje nekih država da u punoj meri s njim sarađuju i dužina trajanja suđenja. Što se prvog tiče, Kaseze ukazuje da "postoje različite nijanse u odbijanju saradnje": od Srbije i Crne Gore koji apsolutno ne sarađuju, preko Hrvatske koja sarađuje samo kada je to u njenom interesu, do drugih država koje bi mogle bolje da sarađuju, uključujući tu i one zapadne sile koje "imaju moć da obavežu NATO da bude aktivniji u otkrivanju i hapšenju optuženih."

Kaseze ima nekoliko opravdanja, ili objašnjenja, za dužinu suđenja. Prvo, ukazuje, Tribunal se bavi zločinima koji su izuzetno složeni, čije su razmere velike, koji su bili deo rasprostranjene i sistematske prakse. Drugo, ti su zločini počinjeni pre mnogo godina, ili nedavno - kao u slučaju Kosova, i zahtevaju veoma opsežne istrage. Dalje, Tribunal je neka vrsta amalgama dva pravna sistema ("kontinentalnog" i "anglo-američkog") i čine ga sudije, tužioci i ostali koji dolaze iz različitih zemalja i pravnih sistema, sa različitim pristupom i mentalitetom, čije "uigravanje" takođe zahteva dosta vremena.

Kao poseban problem Kaseze izdvaja odbranu, koju najčešće čine advokati iz zemalja bivše Jugoslavije, nenaviknuti na sistem rada Tribunala. Uz to, dodaje, "ima glasina da su neki od njih zainteresovani pre svega da uzmu dosta para, budući da su dobro plaćeni od Tribunala, te, navodno, usporavaju proceduru kako bi zaradili što više." S druge strane, ističe Kaseze, sudije nastoje da budu "apsolutno fer prema optuženima" i zato ponekad dozvoljavaju braniocima da budu beskrajno opširni i satima govore o istim stvarima.

Ukazujemo na još jedan problem Tribunala: na činjenicu da nije uspeo da javnost zemalja kojima se bavi ubedi u svoju nepristrasnost. Kaseze odgovara protiv-pitanjem: "Kako možete ubediti ljude koji se i dalje mrze?" I objašnjava da je, na suđenjima koja je vodio, video da su mržnja i animozitet još uvek veoma snažni u bivšoj Jugoslaviji. U njihovom prevazilaženju, smatra Kaseze, krivični postupak može igrati tek malu ulogu, dok su od ključnog značaja obrazovanje, ekonomski razvoj i postepene promene u kulturi, mentalitetu, stavu i pristupu ljudi... A to se, upozorava Kaseze, "neće postići preko noći, već postepeno, kako bi za 20, 30 ili 50 godina došli do neke vrste, neću reči harmonije, ali međusobnog uvažavanja. I tada više oni neće misliti da je Tribunal pristrasan."

Dok se u sudnici i dalje oseća mržnja i nastavlja rat, u tribunalovoj Pritvorskoj jedinici je zaključen mir i vlada koegzistencija i solidarnost među optuženima različitih nacionalnosti. Po Kasezeu, to je verovatno zato što zatvorenici osećaju da su u istim neprilikama, u istoj situaciji ljudi lišenih slobode koji se suočavaju sa teškim optužbama i suđenjem, nadajući se da neće biti osuđeni.

S druge strane, u sudnici se "nastavlja rat", te Kaseze primećuje da ne samo optuženi, već često i njihovi branioci, vode političku bitku. Stekao je utisak da su pojedini branioci "manje zainteresovani za odbranu svojih klijenata, a više za promociju političkih programa i odbranu političkih ciljeva etničke grupe kojoj pripadaju. Parafrazirajući čuvenu Klauzevicevu izreku o ratu kao "nastavku politike drugim sredstvima", Kaseze primećuje da bi se moglo reči kako se "u sudnici nastavlja politička bitka drugim, pravnim sredstvima."

Mirko Klarin

Antrfile

(antrfile 1)

NEMOĆ SAVETA BEZBEDNOSTI, A NE TRIBUNALA

Tokom svog dvostrukog (četvorogodišnjeg) predsedničkog mandata, Antonio Kaseze se pet puta obratio Savetu bezbednosti, tražeći da preduzme mere protiv država koje ne izvršavaju naloge Tribunala. Sve što je, međutim, dobio bila su mlaka "predsednička saopštenja" u kojima se izražava "žaljenje" zbog takvog ponašanja pojedinih država, a pre svega Srbije.


Kaseze ne misli da je to dokaz "nemoći Tribunala, već Saveta bezbednosti." Tribunal je, kao pravno telo, učinio sve što je u njegovoj moći. Žalbeno veće je, presuđujući u sporu sa Hrvatskom oko "subpoena" tj. naloga pod pretnjom kazne , smislilo po Kasezeu "veoma dobru formulu" po kojoj Tribunal, kao pravno telo, može doneti "pravni nalaz" da je neka država prekršila član 29 Statuta koji je obavezuje na saradnju. Savet bezbednosti, kao političko telo, ne može da dovodi u pitanje ili osporava takav pravni nalaz, već je na njemu da preduzme političke, ekonomske, diplomatske, ili čak vojne mere, da bi tu državu prinudio na poštovanje Statuta. A ako, suočen sa takvim nalazom Tribunala, Savet bezbednosti kaže "žao nam je, žalimo zbog ponašanja Beograda ili države X..." to, po Kasezeu, "nije greška ili dokaz nemoći Tribunala, već političkog tela u čijoj je nadležnosti da nametne poštovanje međunarodnog prava."


U tom slučaju, jedino oružje koje ostaje Tribunalu, po Kasezeu, je javno mnenje. To javno mnenje, primećuje, "ne igra važnu ulogu u Beogradu, ili do nedavno u Zagrebu, ali može da utiče da u zemljama kao što su Italija, Francuskoj i druge zapadne demokratije. Jer, misli Kaseze, kritični stav "Le Monde" prema poziciji zvaničnog Pariza u odnosu na Tribunal "može dovesti do postepene erozije oklevanja francuskih vlasti da učine nešto na hapšenju optuženih u njihovom sektoru u Bosni."


(antrfile 2)

GLAS ŽRTAVA

Ono što će Kaseze najduže pamtiti iz proteklih šest u Hagu provedenih godina su "veoma dramatična i dirljiva svedočenja žrtava ili rodbine žrtava, koji su pred sudijama govorili o svojim stradanjima, gubitku čitavih porodice, dece, najbližih..." Za sudije je, kaže Kaseze, "to bio način preživljavanja tragedije kroz koju su prošli ti ljudi... i još jedan od razloga zbog kojih su suđenja tako spora."


Iskazi nekih od tih svedoka nisu uvek bili direktno relevantni za ono za šta se optuženi tereti, ali su sudije osećale da bi bilo nehumano da ih prekidaju. Zato su, ponekad, puštali svedoke da govore 2 ili 3 dana, mada su znali da bi jedan sat bio dovoljan, ali su shvatali da bi bilo psihološki veoma loše da ih zaustavljaju, osećajući koliko im je važno i potrebno da izbace iz sebe bol, patnje, žalost, bes, ponekad i mržnju.... Za žrtve i njihove bližnje je, zaključuje Kaseze, to "imalo vrednost katarze: mogli su da gledaju u lice onima koje smatraju krivcima za patnje koje su preživeli i da izbace iz sebe svoj bol i bes."


(antrfile3 )

IMPRESIONIRAN MESIĆEVIM SVEDOČENJEM

Podsećamo Kasezea da je jedan od svedoka na nezavršenom suđenju Slavku Dokmanoviću (optužnica za vukovarski masakr) bio Stipe Mesić, koji je na najboljem putu da postane predsednik Hrvatske, te pitamo kakav je utisak o njemu stekao?


"Ne bi bilo prikladno da, kao sudija, kažem bilo šta o dokaznoj vrednosti njegovog svedočenja, ali ću vam reči da je njegov stav bio stav čoveka velikog dostojanstva i velikog moralnog autoriteta. Bio je zaista veoma impresivan. Ja sam bio impresioniran njegovim stavom, hrabrošću, onim što je rekao, beležio sam sve što je govorio. Ovih dana sam pročitao jednu njegovu izjavu u kojoj je obećao da će, ukoliko bude izabran, sarađivati sa Tribunalom. Mislim da je to iskreno obećanje."