HAG/DEN HAAG | 07.06.2004.
SENSE intervju: Željko Kopanja, direktor i osnivač banjalučkih “Nezavisnih novina”

RS PLAĆA CENU ZA SLOBODU HAŠKIH BEGUNACA

Devet godina od podizanja optužnica protiv Karadžića i Mladića, Željko Kopanja se pita kako je moguće da samo pripadnici njegovog naroda koji su optuženi “izbegavaju taj viteški čin da odu u Hag” i time “dovode narod RS u nezavidnu situaciju”

Iako je oktobra 1999. godine izgubio obe noge u eksploziji bombe podmetnute pod njegov automobil, Željko Kopanja, direktor i osnivač banjalučkih “Nezavisnih novina”, nastavio je da piše o ratnim zločinima i organizovanom kriminalu - temama koje su, kako sam kaže, bile “inicijalna kapisla” za pomenuti napad.

Devet godina od podizanja optužnica protiv Karadžića i Mladića, Kopanja se pita kako je moguće da samo pripadnici njegovog naroda koji su optuženi “izbegavaju taj viteški čin da odu u Hag” i time “dovode narod RS u nezavidnu situaciju” - na ekonomskom, političkom kao i moralnom planu.

“Cena koju gradjani Republike Srpske plaćaju je katastrofalna... Prosečni lični dohoci su u federaciji skoro duplo veći nego u Republici Srpskoj, a penzije su za 60, 70 odsto veće”, kaže Kopanja i dodaje da, dok u federaciju pristižu investicije i raste industrijska proizvodnja, dotle Republika Srpska ekonomski propada, nesposobna da plati cenu slobode haških begunaca.

U intervju za SENSE, Kopanja tvrdi da su gradjani Republike Srpske, većina njih, taoci Radovana Karadžića i Ratka Mladića te da su zbunjeni pričama o navodnom dogovoru izmedju Holbruka i bivšeg vodje bosanskih Srba. ”Dakle, nije reč o vitezu srpskom, nije reč o junaku, nego je reč o čoveku koji ima garancije SAD.” Narod trpi cenu, dok “on udobno sedi u fotelji i sve to posmatra”, upozorava Kopanja. Pokretač “najslobodnijeg” lista u srpskom entitetu u Bosni ipak ne može da objasni apatiju koja je zahvatila narod navodeći da su se “ljudi uvukli u sebe i trpe takvo stanje”. “A iz straha ili odredjenih problema samih sa sobom, zbog nespremnosti da prodju neku katarzu, nisu spremni da govore.”

S druge strane, činjenica da su Karadžić i Mladić i dalje na slobodi, prema njegovom mišljenju, pokazuje da mit o beguncima od medjunarodne pravde i dalje živi. Kopanja smatra da ovaj mit održava u životu “neobrazovani sloj s kojim je lako manipulistati”, ali i “oni koji najmanje vole i razmišljaju o Karadžiću i Mladiću”: “Oni to zloupotrebljavaju za svoje ekonomske interese i političke pozicije, jer to je profitabilno u smislu promocije u okviru SDS”, stranke koja se, kako kaže, i dalje nalazi pod kontrolom Radovana Karadžića.

Politički ambijent koji je stvoren u Bosni i Hercegovini, smatra Kopanja, pokazuje da ne postoji volja za hapšenje Karadžića i Mladića jer su oni nacionalnim strankama dragoceniji na slobodi nego u zatvoru. Kopanja ovo potkrepljuje mišljenjem da “nacionalne stranke moraju imati nekakav šlagvort da u odredjenom trenutku okupe svoje biračko telo.” “Kad bude trebalo Bošnjacima i Hrvatima, njihovim nacionalnim strankama da se okupe, jednog dana će povući džokera - a to su Karadžić i Mladić, Srbi će povući nešto drugo, jednostavno, tu je jedan zatvoreni krug iz kog je veoma teško izaći”.

Hapšenje begunaca, mišljenja je Kopanja, u narodu ne bi izazvalo potrese ili pobune, život bi nastavio da teče: “Dobar broj ljudi bi i odahnuo, očekujući, da će posle toga stvari krenuti na bolje”. Eventualne frustracije samo bi pomogle da ljudi shvate, kako kaže, istinu “da su i Srbi činili ratne zločine, kao sto su činili Bošnjaci i Hrvati”. “Bojim se da smo mi uvek zadnji u tom raščišćavanju, u spremnosti da se suočimo s istinom i prodjemo kroz neku vrstu pročišćenja. Ono jest bolno, ali je neminovno”, zaključuje Kopanja.